PETAR ĐORĐEVIĆ, ČLAN STRUČNOG ŠTABA ŽENSKE KOŠARKAŠKE REPREZENTACIJE: "Sam sebi uvek namećem pritisak da jednostavno sve mora da bude na najvišem mogućem nivou"
Dodajte Kurir u vaš Google izborŽenska košarkaška reprezentacija Srbije u sredu dočekuje Grčku u prvom kolu druge faze kvalifikacija za Evropsko prvenstvo.
Selektor Miloš Pavlović imaće težak zadatak da se u konkurenciji Grčke, Holandije i Slovačke plasira kao jedna od dve najbolje selekcije.
Njemu će u radu pomagati mladi i perspektivni trener Petar Đorđević. Đorđević je prethodnih sezona ostavio dubok trag u ženskoj košarci u Srbiji, a minulog leta se otisnuo u Rumuniju, gde je preuzeo Oradeu.
Veoma mlad si uplovio u trenerske vode, i to u Megi. Kako je sve počelo?
"Trenerskim poslom sam počeo da se bavim još 2014. godine na poziv mog dobrog druga koji je vodio jednu ekipu pionira. U tom momentu uopšte nisam ni razmišljao ozbiljno o tome, hteo sam samo da mu pomognem i da mu olakšam rad sa tom decom. Nakon nekog perioda, prestao sam. Posvetio sam se studiranju, s obzirom da sam između ostalog završio Ekonomski fakultet. Godine 2018. stiže poziv mog bivšeg trenera da mu se pridružim u stručnom štabu Mege. Radi se o muškoj Megi, a trener je Aleksandar Lazarević koji je prvi prepoznao u meni da mogu da budem trener. S njim sam bio tri sezone, radeći sa mlađim pionirima, pionirima i kadetima. Njemu dugujem zaista veliku zahvalnost i mnogo sam od njega naučio. Kad me neko pita kad sam zaplivao u trenerske vode, bez obzira na 2014. godinu, uvek kažem da sam počeo tada u Megi koja je jedan od najboljih sistema za rad sa mladima, sa nepune 24 godine."
Šta te je privuklo trenerskom poslu?
"Nisam ostvario neku igračku karijeru, šta više prestao sam vrlo rano sa 20 godina. Ali sam uvek razmišljao o tome da mi se čini da bih mogao da se bavim trenerskim poslom. I kad sam bio igrač, tad sam istraživao košarku, sastavljao sebi treninge, pravio cikluse iako nisam ni znao šta su i kako se prave. Nekako mi se uvek činilo da bih možda mogao da radim taj posao."
Da li si imao nekog uzora?
"Ne mogu da kažem da im samo jednog uzora, mišljenja sam da od svakoga mogu da naučim i da budem bolji, bez obzira da li je taj neko stariji ili mlađi. U svakom razgovoru vidim priliku da čujem nešto što će me inspirisati, nešto što će meni biti od velike koristi kako za život tako i za košarku. Neko od koga sam stvarno mnogo naučio je profesor Radivoj Mandić sa DIF-a, profesor Nenad Trunić takođe, njih dvojica su mi u potpunosti promenili svest o tome šta reč metodika znači i koliko je neophodna. Zaista pratim sve i budno proučavam kako samo košarkaško znanje, tako i ponašanje na terenu i van njega bilo da se radi o kolegi koji vodi školicu košarke ili kolegu koji je osvajač Evrolige. Smatram da od svakoga mogu nešto da naučim."
Koje ciljeve si psotavio u trenerskoj karijeri?
"Što se tiče ciljeva, oni su uvek bili veći od onih tzv. realnih. Sam sebi uvek namećem pritisak da jednostavno sve mora da bude na najvišem mogućem nivou. Voleo bih da radim na najvišem mogućem nivou, svakodnevno radim na svojim veštinama i zaista verujem da ću jednog dana doći do toga.
Radio si u muškoj i ženskoj košarci. Gde vidiš najveće sličnosti i razlike?
"U svojoj ranoj i kratkoj karijeri, imao sam tu sreću i priliku da prođem kroz skoro sve uzrasne kategorije i u muškoj i u ženskoj konkurenciji. U trenutku kad sam se prvi put susreo sa ženskom košarkom, bilo mi je potrebno izvesno vreme da se prilagodim jer postoje razlike. Najveća sličnost je ta što košarka ostaje košarka. Takmičenje, želja za pobedom, taktička priprema i hemija u svlačionici su univerzalni. Razlike su pre svega u fizičkom aspektu i dinamici igre. Muška košarka je generalno eksplozivnija, sa više snage i brzine u tranziciji. Ženska košarka je često taktički disciplinovanija, sa više setova igre, strpljivijim napadom i naglašenijom timskom igrom. Takođe, u ženskoj košarci je često potrebno drugačije pristupiti motivaciji i komunikaciji – devojke su emotivnije i timski nastrojenije, pa je i pristup trenera često bliži i mentorski. Muškarcima je nekada potreban čvršći, direktniji pristup. Na kraju, oba zahtevaju istu posvećenost i ljubav prema igri."
Prethodne dve sezone si predvodio ŽKK Radnički sa Crvenog krsta, uspeli ste da se dva puta uzastopno plasirate na završnicu kupa, i to prvi put kao ekipa iz Druge lige. Kako bi objasnio taj uspeh?
"Pre malo više od dve godine, Radnički me je kontaktirao i ponudili su mi da preuzmem seniorski tim koji je do tada godinama bio u sredini tabele druge lige. Pred poziv, klub je promenio upravni odbor i imali jedan jako zanimljiv i ambiciozan projekat koji je mene zainteresovao. Identifikovao sam se sa ciljevima, a jedan od njih je bio povratak u prvu ligu posle 50 godina. Bilo je potrebno zaista mnogo rada i vremena da se novi ljudi, saradnici uklope ali kad je sezona počela - bili smo spremni. Ta sezona je bila prva moja kao glavnog trenera u seniorskom rangu. Devojke su trenirale jako dobro, utakmica po utakmicu i mi smo bili bliži cilju svakog dana, na kraju smo i uspeli u tome da Radnički ponovo bude deo prve lige. Debitantska sezona u prvoj ligi je po mnogo tome bila zahtevnija ali unapred smo se pripremali jer je stav uprave a moj takođe da se tokom takmičenja u drugoj ligi trudimo da radimo i treniramo kao da smo već u prvoj ligi. Iako je bilo neverovatno mnogo pehova i teških situacija kako na terenu (povrede) tako i van terena, uspeli smo da tu sezonu završimo na sredini tabele. Ono što je meni dodatna satisfakcija i nešto na šta sam jako ponosan jeste plasman u polufinale Kupa Srbije u obe sezone. Dok smo se takmičili u drugoj ligi, uspeli smo da izbacimo dva prvoligaša i da zakažemo duel sa Partizanom u polufinalu. Jedan rezultat koji je poprimio istorijski karakter, jer to prvi put u istoriji da neka ekipa iz druge lige učestvuje u polufinalu. Do tog momenta, to se nije dogodilo. Druge sezone, smo ponovili taj uspeh. Još jedno polufinale. Ovog puta nismo uspeli da pobedimo ekipu ŽKA koja je tog dana bila bolja i zasluženo prošla u finale. Iz ove perspektive, kada se osvrnem na te dve sezone u Radničkom - mogu samo da kažem da sam jako ponosan na sve što smo uradili."
Šta te je privuklo za odlazak u Rumuniju, kakav je projekat u pitanju?
"Na kraju prošle sezone, imao sam potrebu za novim izazovima i da se okušam u inostranstvu. Želeo sam da izađem iz zone komfora, da odem u neku sredinu gde je drugačije nego kod nas. Pored Oradee, imao sam razgovore sa još nekoliko klubova iz Grčke i Turske, ali sam se ipak odlučio za klub iz Rumunije. Jako mi se dopao projekat i uslovi za rad. Radi se o klubu koji će po svemu sudeći igrati FIBA Ligu Šampiona sledeće sezone i boriti se za osvajanje domaćih takmičenja. Klub koji ima fantastičnu infrastrukturu, logistiku, organizacija je na izuzetno visokom nivou. Meni lično je važno što je generalno blizu Beograda tako da nemam osećaj kao da sam daleko od kuće, pogotovo za prvo inostrano iskustvo. Naš proslavljeni reprezentativac Branko Jorović me je prvi pozvao, on je već drugu sezonu ovde. Predočio mi je o čemu se radi, mnogo mi je pomogao u privikavanju na sve. Dugujem mu veliku zahvalnost, sjajan čovek. Pored Branka, Kristijan Akin (dotadašnji višegodišnji trener prvog tima, a sada koordinator u klubu) mi je u potpunosti objasnio kakav je projekat i koliko oni žele da tu budemo Branko i ja. Jako su ambiciozni, žele da rade, da napreduju. Prilično su se potrudili oko mene i mogu reći da sam zadovoljan. Ostaje nam da zasučemo rukave i da mnogo radimo."
Jedna od akcija koju si imao kao trener je učešće na JR NBA kampu. O čemu je reč?
"Kad smo već kod sjajnih ljudi, kada mi neko spomene JR NBA prva asocijacija je Bojan Popović. On je godinama unazad vodio taj projekat jako uspešno. Pet - šest sezona sam uključen u razne projekte JR NBA, a to dugujem Bokiju koji me je pozvao. Organizovali smo razne školske lige, draft u okviru toga, razne druge aktivnosti. Tri puta sam učestvovao na Regionalnom JR NBA turniru u Beogradu. Jednom kao pomoćni trener selekcije Srbije u konkurenciji dečaka do 14 godina. Naredne dve sezone, sam bio glavni trener selekcije Srbije u konkurenciji devojčica do 14 godine i u obe sezone smo osvojili prsten što mnogo znači za decu. Ovakvih projekata treba da bude što češće jer je neverovatno iskustvo kako za decu tako i za nas trenere. Čak sam prošle sezone bio nominovan za najboljeg trener u okviru JR NBA za Istočnu Evropu, ušao sam u uži izbor. Nagrada je ovog puta izostala, ali to nije toliko važno."